Nosio je u glavi Stalingrad
Misli su se ubijale međusobno
Ratovale, a bojna linija se godinama nije pomerila
Držao je sve manje izdržljivi pat
Dok je nesreća sve bliže bile matu
Tuđa govna je gutao često
A na njima je u crevu izrasla plantaža ljutih paprika
Iz želuca je špricala kiselina prečutane ljutnje
Gorkog, ukusa, koji se širio po celom telu
I mešao sa ukusom gadne cigare,
Jeftinog poklona kapitalističkih giganata sjebanim ljudima
Prozaca za raju, sa nesakanim (makedonski) efektima
Uz bol, cigare su bile inat
Kad se pati, nek se pati do kraja
Nek se pati gosposki, filmski profesionalno
A fasade su bile zlatne, krile su unutrašnjost, blatnjave,
prljave zemunice, za vreme seoba
Psovao je svet, predpostavljavši da u njemu nema Boga
Psovao je Boga, predpostavljavši, da ako ga ima, jebe mu se za sve
Psovao je sebe predpostavljavši, da samo nije sposoban da
shvati svet i dobrotu Boga
I da je sam kriv za sve
Polako je slabio, zamrzeo sebe, ovakvog meudzastog, skoro
mlitavog, želatinastog
Bez snage koja je krasila, dlakave, snažne pretke, pune
seksualne snage, od kojih curi testosteron-
 Taj miriše i zrači
oko njih kao magnetno polje
I svedoči o samopouzdanju i beskrajnoj volji i životinjskoj divljini
Bio je moralni daltonista, u sebi je video samo crno
U drugima samo belo
I brujao je u divljem ritmu iza kaosa svih onih rečenica
koje su lebdele po umu
Skoro ko neki refren, skovan iz bola:
JEBEM VAM MATER
JEBEM VAM MATER
JEBEM VAM MATER
SVIMA
30. avgust 2016 | Zaznamki: poezija, poetry | Komentarji (3)
Sonce končuje svoj prastari obred
Počasnega poplesavanja,
čez nebeški modrobeli omet
luna se javlja na dolžnost
nočnega čuvaja planeta zemlje
Večer prihaja
Svoje utrujeno s tegobami naloženo telo
Boš počasi zvlekel na mehko blazino
Misli, boš snel s tiščočega kovinskega povodca
In jim dovolil da se prosto pasejo v trenutni oazi svobode
Privoščil si boš velike misli, ki se v mrakobi ne bodo zdele iluzorne
Negoval boš in božal skoraj posušene poganjke  upanja
To bo tvoja lahkonočna pravljica in uspavanka
Generična pomirjujoča laž o drugačnem jutri
Ko boš čopič življenja pomočil v sveže barve
Ko boš uhojene puste poti zamenjal za nedotaknjene ceste v neznano
Čeprav nekje v oddaljenih tolmunih tvojih misli
Odzvanja misel, da bo jutri le še en izmed klonov tvojega včeraj
Sladek pesek v oči
Te bo zazibal v spanec
In ukresal plamen upanja
Na boljši
Jutri
4. junij 2016 | Zaznamki: Poezija, človek, poetry, pesem, x, usoda | Komentarji (3)
Ja sam odabrao Nju
U tome nije bilo ništa prvinskog
Ništa primarnog, ništa iz dubine
Samo gruba ocena, sa površine
Ne u njoj,  već u meni
problem beše
Ja sam bio prazan;
 umesto duge
u očima sam imao sterilan pogled
a ona,
za to reči nema...
.....
svet je tako ironičan
ego me je uvukao u lavirint
koji nosi njezino ime
izlaza nisam našao
tamo provodim, leta i zime
a onda je baš taj ego
pao, povređen
skoro smrtno ranjen
hteo je da se nasiti s njom
sad je baš nje sit
ali ja sam još uvek gladan
gladan nje
tog moga kriptonita
ja znam kad je u blizini,
znaćete i vi:
kad jezik, mi se u gordijski čvor veže
kad me taj isti čvor, oko rata steže
i kad se osečam, kao da sam duboko ispod mora
dok gledam Nju, koja stoji, tamo gde se budi zora...
13. april 2016 | Zaznamki: poezija, poetry, serbian language, srbski jezik | Komentarji (3)
Vse je eno, vse je vseeno
Pravljično iskrico upanja
Je povaljala v prah
In prav tega z oči pobrala
Resnica.
Ostro je zarezala v oči
Saj resnica boli
Z rdečih solz
Nada ven skoz vene polzi.
Zrl sem v obozorje
Povsod pusto je morje
Oaze kopna nikjer
Morda v daljavi... vidni so obronki
Morda v sončen dan pretvori se,  
 črnoluknjasti večer.
8. november 2015 | Zaznamki: poezija, vseeno, vsejeno, pesem | Komentarji (3)
I suza mi kane
Nepravda nikako da stane
Kao pomahnitao voz
Ruši drveća moga grane
Ne prihvačam taj put
I kažu da sam lud
Jer branim i želim po svoje
A oni mi stalno ubacuju
Tog konja iz Troje.

Konj nosi crteže laži
istinu znam, ali za njih ne važi

Istiću nam crne strane
A i nevini naši su,
Hranili crne gavrane
Jer niko ne poštuje moje rane
A krivci su opet na slobodi
Ljutnja od nepravde u meni raste
I znate gde sve ovo ponovo vodi
17. julij 2015 | Zaznamki: nepravičnost, poezija, laži | Komentarji (4)
Deep in reign place of mind
There lies, a beast unkind
Monster ugly full of rage
Shakin gratings of its cage
And I thought oh, so naive
Recognition made me grief
That it will be gone
And rise will dawn
The ugly duckling will be swan
 
But;
this monster in the cage
will not be harmed by age
as the frozen is its stage
like a spell made by a cunning mage.
Nor shall it get wings to leave this place
Neither will be harmed by a spear or mace
And also useless are the swords
Helpless are nice or cunning words.
 
Cause they are imprisoned by my fear
As monster is not a monster
Just my deep feeling
Because of uncertainty as ugly will appear
But indeed is nobel, beautfiully sincere.
 
And when one day caused by visit of the light
Eye will catch the jail from the different sight
And deep reign of mind
Will not anymore be blind
The ugly mask-as that what it was
Will melt loosing its cause
There will not be monster nor the cage
Silence and peace will override its rage
1 2 3 4 5 6
Zadnji komentarji
Povezave
Uporabnik še ni dodal povezav.
Vsi blogi avtorja

201620172018
JanFebMarAprMajJun
JulAvgSepOktNovDec
25 26 27 28 29 30 1
2 3 4 5 6 7 8
9 10 11 12 13 14 15
16 17 18 19 20 21 22
23 24 25 26 27 28 29
30 31 1 2 3 4 5



Št. registriranih uporabnikov: 163653
Forum avtorjev: 15837 Forum teme: 34266 // Odgovorov: 1863840
Blog avtorjev: 3556 // Blogov: 84617 // Komentarjev: 1210844
Avtorji fotografij: 25374 // Slik: 216443 // Videov: 19264 // Potopisov:
© RTV Slovenija (ISSN 1581-372X) | FAQ | Impresum | 1995-2009 | Vse pravice pridržane
" "